Intervjui

Luka Beograd

PRESS

Intervjui

INTERVJU: IVANA VESELINOVIC

Beograd 01. 05. 2010 Politika Politika

INTERVJU: IVANA VESELINOVIC

Luka kupljena parama iz kredita

Nasi advokati u zemlji i Briselu uveravaju da imamo pravo na nadoknadu stete po osnovu uskracivanja prava na gradnju. - Hocemo da stavimo tacku na ekonomski i politicki pritisak kojem je izlozeno nase preduzece

I direktor prodao akcije

Mali akcionari tvrde da su osteceni i da je od njih skrivana procena Instituta ekonomskih nauka.Bivsi mali akcionari ne tuze „Vrldfin", kome su akcije prodali, niti danasnje rukovodstvo preduzeca. Njihova tuzba usmerena je prema tadasnjoj upravi Luke u vreme kada su jos bili vlasnici akcija. Iako nalazimo da je tuzba u svojoj sustini besmislena, bavimo se njome jer je njihov zahtev da im bas Luka „Beograd" nadoknadi stetu. Pa, ko bi drugi nego dezurni krivac? Luka ne samo da nije bila zaduzena da savetuje vlasnike njenih akcija kako sa njima da raspolazu i po kojoj ceni da ih prodaju, nego je zakonom cak izricito zabranjeno da u toku ponude za preuzimanje bilo ko utice na konacnu odluku vlasnika akcija. Dopusteno je jedino da se preduzece, ukoliko zeli, javno odredi prema prispeloj ponudi. Dakle, moze ali ne mora. Luka i njen Upravni odbor - jesu. Saopsteno je putem placenog oglasa u „Politici" da treba sacekati konkurentske ponude. Stavljeno im je do znanja da ce nova procena imovine preduzeca biti veca od one aktuelne u knjigama. Vecina akcionara je, ipak, prodala svoje akcije, jer je nasa ponuda bila tri puta veca od knjigovodstvene vrednosti. Akcije je prodao i bivsi direktor, koji takode tuzi. Zamislite, i on je bio neuk. Oko 800 akcionara nije prodalo akcije, a sada bi i oni trebalo da nadoknaduju ove prethodne koji tuze. Apsurdno.

Istina o Luci Beograd je jednostavna. Ovo preduzece i njeni akcionari su cisti, a stvarni uvid u to imaju nadlezne institucije - Tuzilastvo, Policija, Poreska i Uprava za sprecavanja pranja novca. One su savesno obavile svoj posao i jedino se one nisu oglasavale, tvrdi u intervju za „Politiku" Ivana Veselinovic, predsednica Luke „Beograd".
- Hocemo konacno da stavimo tacku na ekonomski i politicki pritisak kojem je izlozeno nase preduzece vec vise od dve godine. Ko god da je u tom periodu zeleo na sebe da privuce paznju javnosti i jeftino javno-politicki profitira, pominjao je Luku. Javnosti su ponudjene neverovatne senzacije. Novinari „istrazivaci" licitirali su sa vrednoscu luke od 2,5 milijarde evra. Osobe bez strucnih kvalifikacija iz Saveta za borbu protiv korupcije opominjale su i javno vredale drzavne funkcionere, tuzilastvo i sudove da su korumpirani. Aktuelni politicari optuzuju prethodnike da su nam nezakonito izlazili u susret. A danasnja opozicija politicare na vlasti, da i oni to isto rade. Zelimo da se to glasno kaze, a da zavisnici od populizma svoju zrtvu pronadju negde drugde - odgovara nasa sagovornica na pitanje zbog cega je Luka „Beograd" nedavno zatrazila preispitivanje privatizacije.

Kako je kupljena Luka Beograd? Da li je tacna tvrdnja Stanka Subotica da vam je on pozajmio novac?
Kupljena je putem ponude za preuzimanje, septembra 2005. godine. Ponuda za preuzimanje je finansijski mehanizam koji je Srbija preuzela iz evropske prakse posle 2000. jer stimulise konkurenciju i postizanje najvise cene za prodavce akcija, a istovremeno je veoma siguran i transparentan. Pare su obezbedjene iz kredita Hipo Alpe Adrija banke i taj kredit se i danas otplacuje. Uostalom, i banka je javno potvrdila ovu cinjenicu.

Ako je kapital „Vrldfina" iznosio 31.000 evra, kao sto pise u izvestaju Saveta za borbu protiv korupcije, kako ste isplatili akcionare?
Iz kredita banke, vec sam rekla.

Da li je na racunu Luke bilo 42 miliona evra u trenutku kupovine?
Apsolutno netacno. Dve finansijske inspekcije su bile u Luci da bi se u to uverile. Neko ko je to plasirao i sada mase papirima, ne zna da cita finansijske izvestaje.

Kada ste im ponudili 800 dinara po akciji, da li ste pre toga imali uvid u procenu Instituta, zvanicno objavljenu istog dana kada je transakcija obavljena. Prema njoj je vrednost preduzeca iznosila 7,38 milijardi dinara ili oko 1.700 dinara po akciji?
Nismo imali uvid, niti bi procena imala uticaj na nasu ponudu. Trziste je regulator vrednosti, a ne procene.
Zasto se neko drugi nije javio na javnoj licitaciji, sto ponuda za preuzimanje jeste, kada je to bilo svima dostupno, a tako povoljno?

Da li je Luka kupljena zbog lucke delatnosti ili zbog zemljista?
Ocenili smo da je Luka investicija na kojoj moze da se zaradi uz ulaganje novca i strucnog znanja. Znanje i novac smo ulozili, ali se investicija ne otplacuje. Posle pet godina rada za 60 odsto smo povecali prihode i dobit od luckih i pristanisnih aktivnosti, smanjili troskove za 30 odsto i napravili izvanredan projekat „Grad na vodi" sa vodecim svetskim arhitektom i urbanistima. Ali, nemamo nijednog zainteresovanog investitora. Dobili smo i zakon o planiranju i izgradnji za koji vlast tvrdi da ce privuci kapital. Zasto onda nema zainteresovanih? A zasto Poljaci i Cesi i dalje imaju priliv stranog kapitala u nekretnine svih oblika?
Firme su se kupovale i zbog delatnosti i zbog prava na gradnju. Zato su i postizane takve cene. Luka bez prava na gradnju ne bi postigla cenu vecu od nekoliko miliona evra. Do danas nas je ukupno kostala vise od sto miliona evra. Upravo zato sto smo kupili i platili pravo na gradnju. Sada, kada se to pravo, ne samo osporava, vec i oduzima da bi nam se ponovo prodavalo, onda to obeshrabruje medjunarodne investitore.
Ipak se nadam resenjima koja ce nam vratiti optimizam. Niko ne zeli da ovo bude obeshrabrujuca zemlja.

Prema prethodnom zakonu vlasnik objekta ima pravo koriscenja zemljista samo dok objekat postoji. Znaci niste mogli da steknete pravo na gradnju stambenog prostora kupovinom preduzeca?
Ko zakon tumaci tako nakaradno? Hocete da kazete da kada vlasnik stare kuce zeli da napravi novu - gubi sve? To nije tacno. Takvo tumacenje je pravno besmisleno jer je zakonom bilo utvrdjeno drugacije. Pitajte Agenciju za privatizaciju koja je uveravala investitore da se pravo na gradnju upravo tako stice.

Da li biste Luku mogli da kupite za 40 miliona evra da je u procenu preduzeca uracunata i vrednost zemljista?
Upravo tako smo je kupili, sa pravom koriscenja zemljista.
U prospektu privatizacije Luke „Beograd", koji je potpisalo resorno ministarstvo, vrednost prava na koriscenje gradjevinskog zemljista je procenjena, placena, pa samim tim i stecena. I Agencija za privatizaciju je davala tumacenje zainteresovanim investitorima da je pravo na gradnju na odredjenim parcelama neodvojivo povezano za vlasnistvom legalno izgradenih objekata na tim parcelama. Gde je onda to pravo ovim zakonom zagubljeno? Nasi advokati u zemlji i Briselu uveravaju da imamo pravo na nadoknadu stete po osnovu uskracivanja prava na gradnju koje smo ranije stekli.

Jeste li pre kupovine znali da je Grad Beograd uknjizen kao korisnik zemljista?
Nije nam bilo poznato da se Grad Beograd pre naseg dolaska uknjizio na deo luckog zemljista. Sa zaprepascenjem smo shvatili da Grad to zemljiste pokusava da prisvoji nakon trideset godina i to prema ugovoru koji nikada nije stupio na snagu. Nasu zalbu je vec dva puta usvojio Okruzni sud 2006. i 2008. godine ponistavajuci uknjizbu Grada. Po treci put smo na sudu i nadamo se da javno izrecene kritike gradskog pravobranioca upucene sudu nece imati efekta na objektivnost suda. No, ovakvo postupanje nije zabrinulo nikoga iz vlasti. To cemu su investitori izlozeni nakon kupovine vec se uveliko kritikuje, uz opasku da se u Srbiji kupuje „macka u dzaku". O tome je nedavno govorio ruski ambasador, ali ne samo on. Mi smo, izgleda, ponosni na svoju aroganciju.

Koliko zemljista, prema vasoj proceni, pripada Luci?
To nije stvar licne procene vec ugovornog prava i zakona. To branimo na sudu. Rec je o 196 hektara i otprilike pola od toga je za Grad sporno.

Buduci da imovinski odnosi na zemljistu nisu cisti, koliko ce to onemoguciti planiranu izgradnju 1, 8 miliona kvadrata stambeno-poslovnog prostora?
Zemljiste na kome treba da se gradi „Grad na vodi", prema nacrtu arhitekte Danijela Libeskinda nije sporno. Medutim, na realizaciju tog projekta danas uticu ekonomska kriza i novi zakon koji nam je oduzeo pravo na gradnju, a nametnuo novu obavezu placanja konverzije. Posto zakon jos nije uveden u praksu, nepoznato nam je koliko bi ta konverzija trebalo da kosta. Posebno nas brine ako ce cena da se obracunava iza zatvorenih vrata, a ne po unapred utvrdenom cenovniku, kao sto se radi sa naknadama za gradjevinsko zemljiste gde je sve javno i poznato. Zato ne treba da cudi podatak da je gradjevinska delatnost u Beogradu pala u odnosu na proslu godinu za 92 odsto ali treba da cudi da su zbog toga uznemireni samo gradjevinari.
Dok se ove okolnosti ne razrese, nista od „Grada na vodi". Zamenice ga „Grad u Kasarni", do daljeg. Ako sam dobro razumela na tom ce se primeru pokazati koliko je zakon dobar, drzava sposobna, a privatni sektor i gradska administracija neefikasni.

Jeste li podneli zahtev za konverziju prava koriscenja u pravo svojine nad zemljistem i znate li koliko cete morati da platite?
Nismo, ali hocemo cim to u praksi bude moguce. Zakon jeste donet u septembru prosle godine, ali se u delu konverzije jos ne sprovodi. Cekamo i cenovnik da vidimo koliko je stimulativan za ulagace i kako utice na cenu gotovog kvadrata, to ipak neko mora da kupi.

Dozivljavate li nove zakone o planiranju i izgradnji i o lukama kao reviziju privatizacije?
Ne zelim tako da mislim. Zakoni ozbiljne drzave ne bi smeli da se donose na revansistickom principu ili zbog populizma. Ipak, znam da se medu novinarima, u strucnoj i politickoj javnosti o ovom pitanju uveliko spekulise, upravo tako kako pitate. Neke nase kolege komentarisale su na javnim strucnim skupovima da je cela delatnost razvoja nekretnina i gradevinarstva u Srbiji „zrtva" Luke „Beograd". A cija smo mi onda zrtva i zasto?
Mislim da je tome dosta doprineo Zakon o planiranju i izgradnji sa svojim nedovrsenim ili nesprovodivim resenjima. Isto tako, kada nadlezni ministar kaze da je ovaj zakon donet da bi se otklonile nepravde u procesu privatizacije to neminovno doprinosi kontroverzi, da ovo nije investitorski zakon, vec jos jedan zakon o ekstra profitu. I pored svega toga, mi smo zakon podrzali.
Srbiji su potrebni jasni vlasnicki odnosi nad gradevinskim zemljistem, kakvi postoje svuda. Ovaj zakon tome doprinosi i mi svojim sugestijama zelimo da pomognemo da se on unapredi.

Kako tumacite Zakon o lukama koji vas svodi samo na operatere kada lucko podrucje postane javno dobro njegova namena se ne moze menjati?
Zakon o lukama je potreban Srbiji. Nadam se samo da luke necemo izmisljati tamo gde za njih nema mesta, a najmanje da ce se bez naknade nacionalizovati pravo gradnje tamo gde su vlasnici tim pravom raspolagali, kao da smo u 1945. Jednim zakonom cemo da denacionalizujemo, a drugim konfiskujemo. Mada naslucujem da za to postoji raspolozenje bas kao i 1945.

Nigde u svetu lucka akvatorija i infrastruktura nisu u vlasnistvu privatnika. Kako to moze biti nacionalizacija ili konfiskacija, ako vam u vlasnistvu ostaju objekti koje ste stekli kroz privatizaciju?
To nije tacno. U Evropi postoje sva tri modela, drzave kao vlasnika, privatni vlasnici i kombinovani model koji vi pominjete. Ali jos niko u Evropi nije nacionalizovao nesto sto je tek privatizovano.
U slucaju Luke „Beograd" stvar je jednostavna. Akvatorij reke Dunav mi i ne trazimo. Bazen od 11 hektara je nas, izgraden je sredstvima Luke i uknjizen kao objekat Luke. Posto na samoj reci nemamo dokove vec samo obaloutvrdu, koju smo takode mi napravili, nemamo nista protiv da drzava, uz trzisnu nadoknadu, preuzme obaloutvrdu. Luka je napravila i interni zeleznicki kolosek, internu putnu mrezu i vertikalni kej za pretovar.

Marijana Avakumovic
Daliborka Mucibabic


E-MAIL
PRINT
PRINT